О књизи: 1992 / Поезија великог италијанског вајара, уметника, песника и мислиоца Микеланђела Буонаротија, мало познатог широком кругу читалаца, нуди се пажњи читалаца. Превод је урадио познати ликовни критичар Абрам Марковић Ефрос (1888–1954). Ефрос је написао: „Поезија је била најмлађа од Микеланђелових муза, а он ју је држао у положају Пепељуге. Није волео да објављује своје песме. Чак и до данас, потомци мало знају о њима: они су најмање откривени и најмање цењени од целокупне Микеланђелове заоставштине.” Поезија је за њега била ствар срца и савести, а не забава. На Микеланђелову поезију су велики утицај имала дела Дантеа и Петрарке. Његове прве песме биле су претежно интимне, лирске, љубавно-филозофске природе, али су после 1550-их постале главни весник Микеланђелових мисли. Они су испуњени контрадикторностима: у њима се покорност бори са отпором, препознавање доброте повратка у недра Божија прекида неспремност да се растане од среће живљења.